Rizik decembarskog skijanja se isplatio, ovaj put.

Pet sunčanih dana sredinom decembra, za ne poverovati.

Nakod dugog premišljanja, odlučih da uplatim skijanje preko "Skibus" udruženja (jedno od udruženja ljubitelja skijanja). U početku je bilo dosta argumenata protiv, dalek put busom, kratak dan sredinom decembra, sam početak sezone, hladno vreme i neizvesna debljina snežnog pokrivača koji i dalje stoje. Ipak sam odlučio da probam i tako nešto. 

Kada sam otišao na sajt pomenutog udruženja sve je izgledalo sjajno, bajno i jeftino pre svega, ali ubrzo  shvatih da ima još dosta stvari na koje treba da obratim pažnju. Pa krenimo redom.

Cene aranžmana su naravno "boldovane" i to je prva stvar koju sam primetio. Odmah sam pomislio STRAVA ... Da li je ovo istina? U kakvom sam mraku živeo do sada? Odmah posle prvog udara emocije i spuštanja niz padine Alpa,  nastavih da čitam i ostatak ponude. Uvideh jdodatne troškove: ski pas za sedmi dan i doplata za sve tri doline, cenu pravog aranžmana (a ne ponudu za najbrže) i naravno neizbežno čišćenje apartmana i boravišne takse. Sve ovo izadje jos  dodatnih cirka  60-tak evrića. Pored svega toga pronadjoh da se kreće iz Beograda (čitaj naći nekog da te odveze i doveze), pošto živim u Novom Sadu sreći nikada kraja. Oh naravno da slučajno ne zaboravim aranžman se uplaćuje po gornjem kursu Banke Intese, banka koja ima najnepovoljniji kurs od svih banaka na našem tržištu. Tako da sam brzo od nekih fantastičnih 290 evra stigao do, i dalje prihvatljivih, 360 evra. Na kraju sam se ipak odlučio da uplatim aranžman i po prvi put u životu skijam na Aplima.

Dan polaska i sam polazak za Francusku bili su prepuni stresa, izlazak sa posla ranije, kretalo se u 17h iz Beograda,  zagušenje na autoputu, kolona na Gazeli sve do Geneksove kule i na kraju, kao šlag na torti, autobus popunjen do poslednje mesta. Naravno stigli smo medju poslednjima. Nadjosmo dva mesta na zadnjem sedištu, eh da slučajno ne zaboravim na put sam krenuo sa Minjom (devojkom, ženom, verenicom, životnom saputnicom, ko će ga znati sta mi je sve). U  tom trenutku pritisak mi je bio negde 250 sa 500, pošto sam pored  svih nedaća saznao da put umesto očekivanih sedamnaest sati traje mininum dvadeset i dva, mojoj sreći nikad kraja. Rekoh sebi :"Iskuliraj , krenuo si da uživas. Ne kvari! Od ovoga gore ne može biti!" Tako i bi . Posle jedno pola sata dva ekstremno pozitivna momka, kasnije smo bili u istom apartmanu, napustiše zadnje sedište. Ostalo nas je troje pozadi ,mesta koliko hoćeš čak i za ležanje. I tako nakon dana jahanja i spavanja u raznim pozama, nekoliko granica, par pogrešnih skretanja i nepotrebnog zaustavljanja u nekom supermarketu stigosmo u VAL THORENS, najviše ski selo u Evropi. Spavanje na 2300 metara nadmorske visine, malo li je u odnosu na ovih 0.5m novosadskih. To veće je bila kao iz bajke.

Probudili se i ugledali...

Zaboravili smo sve sate putovanja, čekanja, redove i sve ono gore napisano...

Kupili baget, doručkovali i krenuli da iskoristimo lep dan ne sanjajući da će ovakvih biti još pet :-).

O tome kako je sve obeleženo, uredjeno i po pravilima neću pisati jer se to već nekako podrazumeva... Pokušaću da dočaram neke stvari koje možda ne možete naći na raznoraznim sajtovima...

Samo selo je okruženo žicama, tako da je odlazak na skijanje bio jednostavan i lak. Konkretno naš apartman je bio 100m od prve gondole, na skijama niz padinu. čini mi se ma gde bili smešteni u VAL THORENS-u odlazak na staze ne predstavlja nikakav problem, u najgorem slučaju treba pešačiti par stotina metara. Na prometnijim žicama i gondoloma pored šaltera za informacije mogu se uzeti mape skijališta, kako imape VAL THORENS-a tako  i celog skijališta LES 3 VALLES.

Na stazama ima finih kafića i restorana sa fantastičnim pogledom, za pauzicu i punjenje baterija. Većina restorana su tipa samosluge. Za jednu pauzu sa klopom i pićem treba izdvojiti jedno 15-tak eura po osobi, nije ni malo ali kada se uporedi sa cenama na nama dragom Kopu i nije to neka razlika. U slučaju da niste otišli daleko od sela predah možete da napravite i u nekom od mlečnih restorana u selu sa finim kroasanima i raznim francuskim djakonijama. Mislim da je kafa u jednom takvom od 2-3 eura, a kroasani su od 1-2 eura.

Nismo izlazili po barovima i diskotekama ali kako sam čuo od "cimera" da su diskoteke prepune nenormalnih britanaca, koji se ubijaju od alkohola. Gledajući ih sa terase, kada u čoporu prelaze iz apartmana u diskoteku/bar, non stop nas je mučilo pitanje na kojim su drogama i kako mogu da se šetkaju skoro goli, jedno veče obučeni kao deda mrazevi, a sledeće kao francuske sobarice.

Ako želite da provedete fino veče u nekom od restorana spremite se da izdvojite od 30-40 eura po osobi. Obratite pažnju na to šta naručujete da vas ne zadese komične situacija kao nas. Naručili smo neku klopu, evo ni sada ne znam kako se zove, kao tri vrste mesa, povrće, sosevi. Sve je delovalo super, dok ne shvatismo da ćemo hranu spremati na kamenu. Dokaz o tome sledi.

Kada već pričam o cenama hrane i pića ajd' da se malo osvrnem i na supermarkete. U selu smo pronašli nekoliko supermarketa koji su solidno snabdeveni. U radnjama se mogu pronaći extra sirevi i suhomesnate zajebancije koje treba probati svakako. Cene su za nijansu više nego kod nas.

Evo još jedne neskijaške informacije i nema više gluposti obećavam.

U samom centru sela nalazi se rekreativni kompleks, SPA centar plus sale za stoni tenis, košarku, skvoš.... Za desetak eura, zavisno od termina, može da se poseti SPA centar. Nemojte očekivati neki luksuz, sve je poprilično skromno i prilagodjeno širokim narodnim masama. Nije luksuzno ali je funkcionalno, a boravak u centru prija izmorenom telu.

Na skijama smo provodili oko šest sati dnevno i to nam je bilo sasvim dovoljno da obidjemo dobar deo LES 3 VALLES (ukupno oko 600 km staza). Ako želite da se igrate, imate dovoljno snage i brzine možete pokušati da obidjete sve kontrolne tačke i dobijete "diplomu" LES 3 VALLES expert. Kontrolne tačke su jasno označene na mapama tako da ih lako možete uočiti. Mi se nismo upustili u ovakvu avanturu.

Svako jutro smo odlazili u drugo mesto, bilo to LES MENUIRES, MERIBEL ili COURCHEVEL, a već od 14 časova smo se vračali u VAL THORENS koji je najviši i imao je najbolje pripremljenje staze. Uvek smo se vraćali ranije da bi izbegli trku za poslednjom žicom. Neretko se dešava da skijaši ostanu  "zarobljeni" u jednoj od drugih dolini, pa taksi ostaje kao jedina opcija, mislim da postoje i busevi ali na sreću nisu nam trebali. Taksisti znaju da budu toliko bezobrazni i traže po par stotina eura za vožnju nazad.

Ostala mesta su niža do VAL THORENS-a, ali su staze bile poprilično dobro spremljene. Ne znam kako im  to uspeva da sa tako malom količinom snega. Najverovatnije ih redovno čiste od kamena i održavaju van snežne sezone. Temperatura je bila daleko ispod nule sve vreme, što im je omogućavalo da prave veštački sneg na mestima gde je to bilo potrebno. Najduže staze su one koje spajaju jednu dolinu sa drugom, tako da ushićenje novom dolinom počinje odmah na njenim "vratima". Meribel i Courchevel su mesta gde smo videli prvo drveće, a čini mi se da su i bolji za "off pist" skijanje od VAL THORENS-a koji je sam kamen. Iskren da budem nisam probao skijanje van staze, mrzi me da smaram razlogom sada, ali sam sve vreme merkao padine i maštao o krstarenju istim. Na padinama ima dosta dobrih i hrabrih skijaša koji su prošarali netaknuti sneg. Iz priča sam čuo da su francuzu veliki "ludaci" i da dosta njih, koji skijaju van staze, sa sobom nose ašov za iskopavnje. Moja preporuka je ne idite van staze bez kacige nikako, stenčuga ima svud redom.

Courchevel, koji ima fantastične terene za skijanje je i mesto za okupljanje svetskog krema. Ovde možete videti aerodrom tik pored staze, u?i u radnje gde cipele koštaju preko 1000 eura ili sresti David Beckhama. Pa ko voli nek izvoli, mene to nije zanimalo stvarno.

Jedna od najlepših i najboljih staza u VAL THORENS je  Cime de Caron. Definitivno najviši vrh koji smo posetili prilikom ovog boravka na Aplima 3200m, žice koje izvlače na glečere nisu radile. Neki od vrhova su bili zatvoreni za skijanje, Aiguille de Peclet je na visini od 3562 m pa vidite kakav je bol ostao prilikom nemogućnosti da se ovako nešto overi. Na  Cime de Caron izvlači najveća gondola kojom sam se vozio. Sto pedeset skijaša staje u gondolu odjednom, a ima i vozača. 

O popunjenosti gondole na -23 stepena, ne želim da opisujem dovoljno je videti sledeću sliku.

Naravno otišli smo na vrh i zažalili, ovo je ujedno bila i zadnja vožnja koju ćemo pamtiti po dobrom smrzavanju. Vozač gondole nam reče da temperature u januaru idu i do -30 stepeni.

Kao što sam ranije rekao imali smo pet sunčanih dana,  nadam se da su slike dovoljno dobar dokaz za to. Bilo je poprilično hladno ali ne kako sam očekivao. Zahvaljuju?i hladno?i staze su bile baš brze i vožnja je predstavljala pravo uživanje. Moja najveća zamerka je nedostatak snega, ne zato što ga nije bilo dovoljno, već zato što volim kada ga ima puno kako na stazama tako i van.

Iako sam se uverio da su moji strahovi sa početka teksta bili poprilično bez osnova, i dalje mislim da decembarsko skijanje ne može da bude adekvatna zamena za februar ili mart. Možda je i glupo porediti početak sezone sa špicom sezone, ne znam. Ovaj put smo imali sreće i najiskrenije uživali, sledeći put u decembru idem na skijanje samo kada budem imao već nešto uplaćeno u februaru ili martu.

I sada se odjavljujem do sledećeg zapisa.

Zapis 001

Novi Sad,Februar 2010