Preskačem priču o tome sta Kopaonik nudi  i raspravu da li vredi ili ne vredi skijati na ovoj planini. Preneću iskustva skijanja sa malim detetom.

Prednost je svakako blizina ove planine. Putovali smo autobusom-dakle malo duže-no put nismo ni osetili. Malo spavanja, malo gledanja crtanih filmova, malo priče I stigosmo na odredište.

 Prednost je I što ste’ svoj na svome’ –svi govorite isti jezik, ne morate da nosite hranu koje vaše dete voli jer je možete kupiti u supermarketu, ne morate da brinete o lekovima jer imate apoteku u kojoj ćete naći iste lekove kao I kod kuće, a ako vam se dete razboli ne brinete da li imate osiguranje ili ne, uzmete knjižicu I odete u ambulantu koja, usput rešeno, odlično funkcionše.

Prednost je, bar u mom slučaju zaludjene mame-borderke, što staze i nisu naročito privlačne  I izazovne pa vas ne boli duša kada ne možete da budete prvi na stazi I poslednji u apartmanu. Svih sedam dana provednih na planini , na stazama sam provodila po dva tri sata dnevno I nije me bolela dusa. 

Prednost je što iznajmljivanje kompletne opreme za malog skijaša (skije, pancerice, štapovi I kaciga) platite 300 dinara dnevno –to moze svako da priušti I da ga ne boli glava. Rekla bih da su skolice skijanja pristupačne, nekih 80tak evra za 5 dana. Dobro su organizovane ali ne I prilagodjene maloj deci. Za ‘kacigice’ od 3 ili 4 godine moracete platiti individualne časove a to ve?ćpapreno košta- 25 evra sat vremena. Jeste da klinci lako uče ali ovo može ojaditi I debele novcanike

Zato smo pristupili paroli uradi sam-iznajmi opremu I kreni. Prvi dan je bilo čupavo. Iako sam bila totalno ubedjena da će moje dete momentalno da zavoli skijanje (nasledio u genima) susrela sam se sa situacijom ‘ne želim ni da mrdnem”. Dzaba okretanje na igru, podsticanje takmičarskog duha (vidi sine kako ide onaj dečak), ubedjivanja da je skijanje baš super – ni makac. Kako mu ne bi ogadila najmiliji nam porodični sport brzo sam odustala. Ne znam da li je bilo teže prihvatiti da klinac možda I neće deliti roditeljsku opsesiju ili naći načina da to saopstim mužu, koji slomljene noge sedi kuci.

Srećom, naslednik je sledećeg dana odlučio da baš voli ‘kijice I da hoće da ide da ‘kija. Javljeno mi je da me spreman ćeka u podnožju karaman grebena. Ne možete ni da zamislite kojom brzinom sam se sjurila u susret malom skijašu kad su mi saopšiti da sam –zakasnila. Naime, toliko je bio nestrpljiv da proba ‘kijanje da je brze bolje sa rodjakom (inače instruktorom skijanja) mrtav ladan otišao na vrh Karamana. E sad da mi je bilo svejedno, nije. Hoću ja da on skija ali kud odmah na vrh ? Majčinska briga ispostavila se potpuno nepotrebnom kada sam ugledala malog Tombu kako se oduševljeno spušta.

Treba li reći da smo posle par uzastopnih spuštanja, polomljenih ledja od drzanja mališana, potpuno mokri jedva ubedili dete da su za početnika sasvim dovoljna četiri spusta I da je vreme da se predahne.

Sve u svemu, moja najtoplija preporuka. Nije daleko, sasvim je pristupačno, a za klince neponovljivo iskustvo.